Соч.: Словенски пролог жumuja царице Ирине. Београд, 1964; Св. Гора у доба Латинског царства//ЗРВИ. 1976. 17. С. 63-71; Манастири Хиландар и Muлeje//Хиландарски зб. 1978. 4. С. 7-16; Св. Гора и Лионска yhuja. Београд, 1978; Жumuje архиеп. Данила II као извор за Каталанске koмnahuje//ЗРВИ. 1980. 19. С. 251-273; Concerning Turkish Assaukts on Mount Athos in the 14th cent.//Прилози за opujehmaлhy фuлoлorujy. Capajebo, 1980. Бр. 30. P. 501-516; Светогорци и стонски доходак//ЗРВИ. 1983. 22. С. 165-206; Jepoмoh. Mamuja и хиландарски метох у Лушцу//Хиландарски зб. 1983. 5. С. 51-67; Хиландар и пирг у Xpycuju//Там же. 1986. 6. С. 59-82; Документи и аделфатима за Kapejcky keлujy св. Саве//ЗРВИ. 1986. 24/25. С. 385-396; Hajcmapuju период ман-ра Хиландара и преписи//Хиландарски зб. 1991. 8. С. 7-17; Светогорски дани Данила II//Архиеп. Данило II и доба. Београд, 1991. С. 75-81; Да ли je сачувана Драгутина Хиландару?//ЗРВИ. 1993. 32. С. 129-136; Хиландарски и Евергетидски типик: Подударности и разлике//Там же. 1994. 33. С. 85-102; Почеци светогорског монаштва: Од kpaja VIII до друге пол. Х о Cbemoj Гори. Београд, 1995. С. 11-24; Уроша I ман-ру Хиландару//ЗРВИ. 1996. 35. С. 213-219; Запис о грчким Хиландарског архива//Хиландарски зб. 1997. 9. С. 27-34; Солунски метох ман-ра Хиландара//ЗРВИ. 1998. 37. С. 111-119; Хиландар Cpбuje и Buзahmuje (1198-1371)//Настава ucmopuje. Нови Сад, 1999. С. 48-58; Les rapports entre Vatopedi et les moines serbes a l " epoque dem la fondation du monasture serbe de Chilandar//The Monastery of Vatopedi: History and Art. Athenes, 1999. P. 31-41; О времену брака Стефана Уроша III (Дечанског) са Mapujoм Палеолог//ЗРВИ. 2000. 38. С. 327-330; у Cpбuju//Там же. 2001. 39. С. 183-196; De l " histoire d " une vigne//Byzantium State and Society: In Memory of N. Oikonomides. Athens, 2003. P. 565-569; Акт прота Теофана за ман-р Вериота (апр. 1312, инд. 10) у старосрпском преводу XV в.//ЗРВИ. 2003. 40. С. 245-261 (в соавт. с Бубало); Комитиса у светлости нових докумената//Там же. 2004. 41. С. 279-291; Белешка о jeдhoм Богородичином ман-ру у Солуну//Хиландарски зб. 2004. 11. С. 175-179; Акт г-на Константина Драгаша и царице Ebдokuje ман-ру Ивирону (13. jahyap, ок. 1380)//Там же. С. 287-294 (в соавт. с Т. Вардарски метох Хиландара//Вардарски зб. 2004. 3. С. 1-7; Драгаши и Св. Гора//ЗРВИ. 2006. 43. С. 41-57; Манастир Плака у Kapeju//Там же. 2007. 44. С. 173-189; Монаси Хиландара - чувари манастирских докумената//Пета о Св. Гори. Београд, 2007. С. 141-168.

http://pravenc.ru/text/182257.html

SVSQ – Saint Vladimir’s Seminary Quarterly: [New Series]. Vol. 1–12. Crestwood, NY, 1957–1968. SVTQ – Saint Vladimir’s Theological Quarterly. Vol. 13-. Crestwood, NY, 1969. TM – Travaux et Mémoires/Centre de recherche d’histoire et civilisation byzantines. T. 1–4. P, 1965–1970; Travaux et Mémoires Centre de recherche d’histoire et civilisation de Byzance. T. 5-. R, 1973-. TRE – Theologische Realenzyklopàdie hrsg. G. Krause, G. Müller. Bd. 1–36. B.; NY, 1977–2004. TU – Texte und Untersuchungen zur Geschichte der altchristlichen Literatur. Vol. 1–138. Leipzig; B., 1882–1989. АО – Альфа и Омега: Ученые записки Общества для распространения Священного Писания в России. Μ., 1994-. БС – Богословский сборник [Православного Свято-Тихоновского богословского института]. Μ., 1997-. БТ – Богословские труды: сборник: [Издание Московской Патриархии]. М., I960-. ВВ – Византийский временник. Т. 1–25. СПб., 1894–1928; Т. 1(26) – . М., 1947-. ВР(С)ХД – Вестник Русского (Студенческого) Христианского Движения. Париж, 1925-. ВЭ – Вестник Русского Западно-Европейского Патриаршего Экзархата. Париж, 1952-. ЖМП – Журнал Московской Патриархии. М., 1931–1935; 1943-. ЗРВИ – Зборник Радова Византолошког Института. Београд, 1952-. ПМ – Православная мысль: Труды Православного Богословского института в Париже. Париж, 1928-. CK – Seminarium Kondakovianum: сборник статей по археологии и византиноведению, издаваемый семинарием институтом имени Н. П. Кондакова . Прага, 1927-. ТОДРЛ – Труды отдела древнерусской литературы Института русской литературы АН СССР (Пушкинский дом). Л.; СПб., 1934-. ХЧ – Христианское чтение: Журнал, издаваемый при Санкт-Петербургской Духовной Академии. СПб., 1821–1917. 3. Отдельные издания источников Anna Comnena. Alexias – Anne Comnène. Alexiadë (Règne de l’empereur Alexis I Comnène, 1081–1118)/ed. B. Leib. T. 1. P., 1937; T. 2. P., 1943; T. 3. P., 1945. Grégoire Palamas. Défense des saints hésychastes – Grégoire Palamas. Défense des saints hésychastes intr., texte crit., tr., notes J. Meyendorff. Louvain, 1959. T. 1–2 (Spicilegium Sacrum Lovaniensë Études et documents, 30–31); Ibid. Ed. 2. Louvain, 1973.

http://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Mejendor...

Лит.: Остроумов М. А. Очерк православного церковного права. Х., 1893. Ч. 1: Введение в правосл. церк. право. С. 589-592; Павлов А. С. Кому принадлежат канонические ответы, автором которых считался Иоанн, еп. Китрский?//ВВ. 1894. Т. 1. С. 493-502; Дринов М. С. О трудах Димитрия Хоматиана//Там же. 1894. Т. 1. С. 319-340; 1895. Т. 2. С. 1-23; Krumbacher. Geschichte. S. 134, 607-611; Снегаров И. История на Охридската архиепископия. София, 1924, 19952. Т. 1. С. 100-141, 207-210, 253-261; он же. Неколко думи за Хоматиановия сб., издаден от Питра//ГСУ, БФ. 1926/1927. Т. 4. С. 173-183; Beck. Kirche und theol. Literatur. S. 708-710; Stiernon L. Démétrius Chomatianos//DHGE. 1960. T. 14. P. 199-205; Μτσης Ν. Π. Νομικ ζητματα κ τν ρϒων το ημητρου Χωματιανο. Αθναι, 1961; Darrouzès J. Les réponses canoniques de Jean de Kitros//REB. 1973. Vol. 31. P. 319-334; Prinzing G. Chomatenos Demetrios//LexMA. Bd. 2. S. 1874-1875; idem. Die «Antigrafe» des Patriarchen Germanos II. an Erzbischof Demetrios Chomatenos von Ohrid und die Korrespondenz zum nikäischepirotischen Konflikt 1212-1233//RSBS. 1983. Vol. 3. P. 21-64; idem. A Quasi Patriarch in the State of Epiros: The Autocephalous Archbishop of Bulgaria (Ohrid) Demetrios Chomatenos//ЗРВИ. 2004. Т. 41. С. 165-182; Милев А. Димитър Хоматиан//КМЕ. 1985. Т. 1. С. 584-585; Simon D. Byzantinische Provinzialjustiz//BZ. 1986. Bd. 79. S. 310-343; idem. Die Bussbescheide des Erzbischofs Chomatian von Ochrid//JÖB. 1987. Bd. 37. S. 235-276; Macrides R. J. Killing, Asylum and the Law in Byzantium//Speculum. 1988. Vol. 63. N 3. P. 509-538; Вин Ю. Я. Право предпочтения в освещении Димитрия Хоматиана (XIII в.)//Право в средневек. мире. М., 1990. С. 85-125; он же. Судьба славянской семьи глазами Охридского архиеп. Димитрия Хоматиана: Опыт ист.-психол. исслед.//Славяне и их соседи. М., 1996. Вып. 6. C. 109-118; Katerelos E. Die Auflösung der Ehe bei Demetrios Chomatianos und Johannes Apokaukos: ein Beitr. zur byzant. Rechtsgeschichte des 13. Jh. Fr./M., 1992; Papayanni E. Les «privilèges pontificaux» de l " archevêque d " Achrida: Un essai d " interprétation de la Novelle 131 Justinien par Démétrios Chomatianos//Da Roma alla Terza Roma: Studi 11: Diritto e Religione da Roma a Constantinopoli a Mosca. R., 1996. P. 143-152; Podskalsky G. Zwei Erzbischöfe von Achrida (Ochrid) und ihre Bedeutung für die Profan- und Kirchengeschichte Mazedoniens: Theophylaktos und Demetrios Chomatenos//La spiritualité de l " univers byzantin dans le verbe et l " image: Hommages à E. Voordeckers. Turnhout, 1997. P. 239-252; Медведев И. П. Правовая культура визант. империи. СПб., 2001; Флоря Б. Н. , Турилов А. А. , Иванов С. А. Судьбы кирилло-мефодиевской традиции после Кирилла и Мефодия. СПб., 2004.

http://pravenc.ru/text/178183.html

Соч.: Апокрифният Апокалипсис на Йоан Богослов по препис 639 от Синодалната сбирка в Москва//Palaeobulgarica. 1994. Год. 18. 4. С. 64-74 (совм. с Л. Тасевой); Преводачески особености в Книга на прор. Иезекиил по ръкопис F.I.461 от РНБ//Там же. 1995. Год. 19. 4. С. 40-52 (совм. с Л. Тасевой); Двата старобълг. превода на Псевдо-Методиевото Откровение//КМС. 1995. Кн. 10. С. 22-45 (совм. с Л. Тасевой); Древнеболг. перевод Апокрифического апокалипсиса Иоанна Богослова//Slavia. Praha, 1996. Ro. 65. Seš. 3. S. 281-293 (совм. с Л. Тасевой); Композиция на неделните служби в Солунския Октоих//Palaeobulgarica. 1997. Год. 21. 4. С. 37-71; Ранната слав. текстова традиция на Книгата на прор. Иезекиил//Там же. 1998. Год. 22. 2. С. 26-39 (совм. с Л. Тасевой); Среднобългарският превод на Псевдо-Методиевото Откровение//Търновска книжовна школа. Велико Търново, 1999. Т. 6. С. 281-294 (совм. с Л. Тасевой); Праздничные и воскресные блаженны в визант. и слав. богослужении VIII-XIII вв.//Palaeobulgarica. 2001. Год. 25. 3. С. 31-60 (совм. с А. Пентковским); Текстовая традиция чтений из Кн. прор. Иезекииля на Богородичные праздники//Език и история на бълг. средновек. текстове: Сб. в чест на проф. Е. Дограмаджиева. София, 2001. С. 65-80. (КМС; 14) (совм. с Л. Тасевой); За два Октоиха от Библиотеката на Хърватската акад. на науките и изкуствата//Българи и хървати през вековете: Мат-ли конф. София, 20-22 мая 2001 г. София, 2003. С. 66-76; Солунският Октоих в контекста на южнослав. октоиси до XIV в. София, 2004. (КМС; 16); Божието име Адонаи в книжнината на православните славяни през Средновековието//Jews and Slavs. Jerusalem; Sofia, 2005. Vol. 15. P. 297-312 (совм. с Л. Тасевой); Старата латинска заемка скриня//Acta Palaeoslavica. Sofia, 2005. Vol. 2. P. 148-156; За датата на Успението на цар Петър и за култа към него//Тангра: Сб. в чест на 70-годишнината на акад. В. Гюзелев. София, 2006. С. 543-557 (совм. с И. Билярски); Январская служба св. Афанасию Александрийскому в ранней слав. книжности//Многократните преводи в южнослав. средновековие. София, 2006. С. 91-110; Календарът на миней Григ. 1/5 от ОГНБ (втори Добрианов миней)//Християнска агиология и народни вярвания: Сб. в чест на проф. Е. Коцева. София, 2008. С. 83-104; Оригинална славянска творба ли е Службата за св. Михаил Воин?//XXXIV научна конф. на XL семинар за македонски jaзuk, лит-ра и култура. Ckonje, 2008. С. 183-196; The Unedited Oktoechos Canons for Prophets and Martyrs in the Byzantine and Slavonic Tradition//Bsl. 2008. T. 66. N 1/2. P. 139-166 (совм. с D. Getov); Анонимният Канон за архангел Михаил с предполагаем непреводен произход//Црквене cmyдuje. 2009. Год. 5. Бр. 6. С. 203-214; Съставът на киевските печатни минеи в светлината на вековната слав. ръкописна традиция//Старобългарска лит-ра. 2009. Кн. 40/41: Юбилеен сб. в чест на 60-годишнината на проф. К. Станчев и А. Наумов. С. 53-63; Южнославянската литургическа книжнина през XIII в.//ЗРВИ. 2009. 46. С. 351-364.

http://pravenc.ru/text/1238015.html

Со сменой Студийского устава Иерусалимским память А. была постепенно вытеснена памятью св. Пахомия. В совр. богослужебной практике РПЦ и греч. Церквей последование А. не поется. В печатных Минеях, используемых ныне в греч. Церквах, под 15 мая, по 6-й песни канона утрени, помещен стишной синаксарь А. (Μηναον. Μος. Σ. 135). Ист.: BHG, N 2012, 2013; ЖСв. Май. С. 525; Т. Нова служба св. Axuлujy Лариском//ЗРВИ. 1989. 27-28. С. 149-175; Sophianos D. Z. Ο Αγιος Αχλλιος Λαρσης Ο ρχικς νκδοτος βος (Θ α.) κα μεταγενστερη διασκευ του (ΙΓ α.): Ανκδοτα μνογραφικ κεμενα (Ιωσφ Υμνογρφου, Μανουλ Κορινθου, Αναστασου Γορδου)//ΜΝΕλλ. 1990. N 3. Σ. 97-213; Иванова К. Неизвестна сръбска служба за св. Ахил Лариски (Преспански)//Старобългарска литература. 1999. 31. С. 24-40. Лит.: Тиханов П. Н. Терновский календарь. 1275 г. по списку Франца Миклошича. СПб., 1896. (ПДП; Т. 118); Лопарев Хр. Описание некоторых греческих житий святых. Житие св. Ахиллия Ларисского//ВВ. 1897. Т. 4. С. 363-364; Paзbojhu лук старе српске Нови Сад, 1962. С. 231-234; Васильев. прописивачки центар и култ светога Axuлuja код Срба//Научни састанак слависта у Вукове дане. Реферати и саопштеньа. Београд, 1985. 14/1; Т. Култ светог Axuлuja Лариског//ЗРВИ. 1987. 26. С. 21-33; она же. Axuлuje - Axuлuje или о култова//Зборник радова «Богородица Градачка у ucmopuju српског народа». Чачак, 1993. С. 37-46; Иванова К. Служба на св. Ахил Лариски (Преспански) от синайския праздничен Миней 25//Palaeobulgarica. 1991. Т. 15. Вып. 4. С. 11-22. О. В. Л., А. Ю. Никифорова Иконография. А. обычно изображается как седовласый старец, с седой раздвоенной бородой средней длины, в традиц. для епископов облачении: в стихаре, фелони и омофоре; в руках Евангелие или развернутый свиток. В Ерминии Дионисия Фурноаграфиота , нач. XVIII в., он описан как «старец с закрученной бородой» (§ 8. 36). Изображения его находятся в кафоликоне мон-ря Осиос Лукас в Фокиде, 30-е гг. XI в.; в Палатинской капелле в Палермо, в Сицилии, 1150-1160 гг.; в ц. прп. Ахиллия, еп. Лариссы, в Арилье, 1296 г.; в ц. св. Врачей в Кастории, кон. XII в.; в ц. св. Таксиархов в Кастории (Греция), 1359 г.; в ц. свт. Николая в Псаче, ок. 1354 г. (Македония); в пещерной церкви мон-ря Сретения в Метеорах (Греция), 1366-1367 гг.; в церкви Кремиковского мон-ря (Болгария), XV в. и др. Образ А. встречается также среди отцов Церкви в изображении Никейского Собора.

http://pravenc.ru/text/77188.html

Основателем Д. м. считается прп. Дионисий Афонский (1316-1388). В 1335 г. в возрасте 19 лет он поступил в афонский мон-рь Филофея, где игуменом был его родной брат Феодосий. В 1347 г. в сане иеромонаха он удалился в пещеру на гору М. Афон. С 1350 по 1355 г. вокруг него собралось братство из 18 монахов, построивших неподалеку храм Иоанна Предтечи. В Житии прп. Максима Кавсокаливита (XIV в.) прп. Дионисий упоминается как «игумен славного Предтечи Малого Афона» (AnBoll. 1936. Vol. 54. P. 49, 56, 96). Строительство обители преподобный начал ок. 1364 г. ( Δωρθεος. 1985. Σ. 294), после того как он многократно наблюдал столп света, восходивший на небо с прибрежной скалы, где расположен совр. монастырь. Это скалистое место было подготовлено для строительства ценой немалых усилий, и вскоре была воздвигнута 1-я постройка - башня высотой 20 м для защиты от пиратов. Обитель быстро стала известной за пределами Св. Горы. Впервые она упоминается под названием Неа-Петра в 1366 г. в хрисовуле имп. Иоанна V Палеолога (1341-1391), в к-ром подтверждается владение ею подворьем на о-ве Лемнос, пожалованным братству приближенными императора Иоанном Геракисом и военачальником Астрасом в 1362 г. (Actes de Dionysiou. 1968. P. 49-50). Скорее всего название Неа-Петра дано по аналогии с названием др. афонского мон-ря на скале, построенного незадолго до Д. м.,- Симонопетра или же с названиями др. мон-рей на скалах ( Δωρθεος. Σ. 294; Πεντζ κης. Τ. 2. Σ. 105). С. Пападопулос высказывает предположение, что Д. м. был основан между 1370 и 1374 гг., а в хрисовуле 1366 г. упоминается соседний монастырь, впосл. пришедший в запустение и давший свое название обители, основанной прп. Дионисием ( Παπαδ πουλος. Σ. 84). Однако такое предположение не находит подтверждений в источниках, кроме того, ландшафтные особенности не позволяют допустить существование еще одного мон-ря в окрестностях Д. м. По др. сведениям, Д. м. был основан между 1356 и 1362 гг. на участке земли, подаренном прп. Дионисию протом Дорофеем ( Д. Света Гора под српском (1345-1371)//ЗРВИ. 1992. Т. 31. С. 135).

http://pravenc.ru/text/178494.html

1932. Т. 5. C. 17-37; Das Projekt einer Rangtabelle aus der Zeit des Caren Fedor Aleksevi//Jb. für Kultur und Geschichte der Slaven. N. F. B., 1933. Bd. 9. N 1/2. S. 86-138; Rom und Byzanz im Kampfe um die Bilderverehrung//SK. 1933. Т. 6. C. 73-87; Автократор и самодржац: Прилог за ucmopujy владалачке титулатуре у Buзahmuju и у jyжhux Словена//ГСКА. 1935. T. 164. C. 95-187; Die Kronung Symeons von Bulgaren durch den Patriarchen Nikolaos Mystikos//ИАИ. 1935. T. 9. C. 275-286; Die byzantinische Staatenhierarchie//SK. 1936. Т. 8. C. 41-61; Владимир Святой и Византия//Владимирский сб.: В память 950-летия Крещения Руси, 988-1938. Белград, 1939. С. 31-40; L " expedition du prince Oleg contre Constantinople en 907//SK. 1940. Т. 11. C. 47-62, 296-298; Серб. посольство к имп. Василию II//ГСАН. 1949. Т. 193. С. 15-29; La Pronoïa: Contribution à l " eétude de la féodalité à Byzance et chez les Slaves du Sud//Byz. 1952. Vol. 22. P. 437-517; Тактикон Успенског и Тактикон О времену постанка//ЗРВИ. 1953. 2. С. 39-60; Pour l " histoire de la féodalité byzantine. Brux., 1954; The Byzantine Emperor and the Hierarchical World Order//SEER. 1956. Vol. 35. N 84. P. 1-14; Quelques problèmes d " histoire de la paysannerie byzantine. Brux., 1956; The Byzantine Empire in the World of the VIIth Cent.//DOP. 1959. Vol. 13. P. 1-22; Byzantine Cities in the Early Middle Ages//Ibid. P. 45-66; Серска област после Душанове смрти. Београд, 1965; The Byzantine Background of the Moravian Mission//DOP. 1965. Vol. 19. P. 1-18; Byzantinische Geschichte, 324-1453. Münch., 1965; Византия и Киевская кнг. Ольга//То Honor R. Jakobson. The Hague, 1967. Vol. 2. P. 1458-1473; Сабрана дела. Београд, 1969. 1: О визант. феудализму; 2: Привреда и друштво у Визант. царству; 1970. 3: Из визант. ucmopuje, ucmopuorpaфuje и npoconorpaфuje; 4: Buзahmuja и Словени; 5: О и Византинаца; 1969. 6: Ucmopuja Buзahmuje; Die Pronoia unter den Komnenen//ЗРВИ. 1970. 12. С. 41-54; Комитиса и светогорски манастири//Там же. 1971. 13. P.

http://pravenc.ru/text/2581671.html

Гомер. Илиада – Гомер. Илиада. Одиссея. М., 1967. Грот 1889 – Грот К. Я. Из истории Угрии и славянства в XII в. Варшава, 1889. Гюзелев 1968 – Гюзелев В. Добруджанският надпис на събитията в България през 943 г.//Исторически преглед. 1968. Т. 6. С. 40–48. ДГ – Древнейшие государства на территории СССР, Древнейшие государства Восточной Европы. Дексипп – Дексипп. Хроника/Пер. В. В. Латышева//ВДИ. 1998. 3. Дёрфер 1986 – Дёрфер Г. О языке гуннов//Зарубежная тюркология. М., 1986. Вып. 1. С. 71–134. Домбровский 1974 – Домбровский О. И. Средневековые поселения и «исары» крымского Южнобережья//Феодальная Таврика. Киев, 1974. Досталова 1982 – Досталова Р. Византийская историография (характер и формы)//ВВ. 1982. Т. 43. С. 31–33. ДР – Древняя Русь в свете зарубежных источников. М., 1999. Древняя Русь – Древняя Русь в свете зарубежных источников. Хрестоматия. Т. V. Древнескандинавские источники. М., 2009. Дуйчев 1976 – Дуйчев И. С. К вопросу о языческих жертвоприношениях в Древней Руси//Культурное наследие Древней Руси. М., 1976. С. 31–34. Дюно, Ариньон 1982 – Дюно Ж.-Ф., Ариньон Ж.-П. Понятие «граница» у Прокопия Кесарийского и Константина Багрянородного//ВВ. 1982. Т. 43. С. 64–73. ЖМНП – Журнал министерства народного просвещения. Златарски 1967–1971 – Златарски В. История на Българската държава през средните векове. София, 1967–1971. Т. 1. Ч. 1–2. Златарски 1972 – Златарски В. История на Българската държава през средните векове. София, 1972. Т. 2. ЗРВИ – Зборник радова Византолошког института. ИБИ – Извори за българската история. Иванов 1981 – Иванов С. А. Византийско-болгарские отношения в 966–969 гг.//ВВ. 1981. Т. 42. С. 88–100. Иванов 1982 – Иванов С. А. Полемическая направленность «Истории» Льва Диакона//ВВ. 1982. Т. 43. С. 74–80. Иванов 1983 – Иванов С. А. Оборона Византии и география «варварских» вторжений через Дунай в первой половине VI в.//ВВ. 1983. Т. 44. С. 27–47. Иванов 1984 – Иванов С. А. Оборона балканских провинций Византии и проникновение «варваров» на Балканы в первой половине VI в.//ВВ. 1984. Т. 45. С. 35–53.

http://azbyka.ru/otechnik/Istorija_Tserk...

Но поскольку разгневанная толпа требовала казни, М. К. и его дядя были вытащены из храма, и на месте, называемом Сигма, им вырвали глаза. По рассказу Пселла, М. К. вел себя во время казни недостойно: вырывался из рук палача и просил пощады. Также Пселл утверждает, что решение ослепить М. К. было принято Феодорой, к-рая опасалась, что в случае разногласий между сестрами Зоя может вернуть его на трон ( Mich. Psell. Chron. V. 46). После ослепления М. К. был сослан в мон-рь Элегмон, а затем на о-в Хиос ( Scyl. Hist. P. 421-423), дата его смерти неизвестна. По словам Скилицы, общее число жертв столкновений во время восстания составило 3 тыс. чел. (ibid. P. 419). Падение М. К. оставило глубокий отпечаток в памяти византийцев: Кекавмен приводил жизнь М. К. как иллюстрацию непредсказуемости человеческой судьбы («…я видел экс-василевса Михаила… поутру, на восходе солнца,- державным василевсом, а в третьем часу дня - жалким и сирым слепцом» - Кекавмен. 2003. C. 304-306), а поэт Христофор Митилинский составил гекзаметрическую поэму об ослеплении М. К. Ист.: Cedrenus G. Comp. hist. Vol. 2. P. 534-540; Vita S. Lazari auctore Gregorio monacho ActaSS. Nov. 1910. T. 3. Col. 508-588; Die Gedichte des Christophoros Mitylenaios/Hrsg. E. Kurtz. Lpz., 1903. S. 31-32; Scyl. Hist. P. 416-423; Schreiner P. Die byzantinischen Kleinchroniken. W., 1975. Bd. 1. S. 142, 159, 166; 1977. Bd. 2. S. 143-146; Mich. Attal. Hist. P. 9-14; Mich. Psell. Chron. IV 19-30; V; VI 78-79; idem. Orationes panegyricae/Ed. G. T. Dennis. Stuttg.; Lpz., 1994. P. 33-35; Кекавмен. Советы и рассказы: Поучение визант. полководца XI в./Подгот. текста, введ., пер. с греч. и коммент.: Г. Г. Литаврин. СПб., 20032. Лит.: RegImp, N 847-850b; Schlumberger G. Une revolution de Palais en l " an 1042 a Byzance//Revue des deux mondes. 5e periode. P., 1904. T. 23. P. 417-445; Vryonis S. Byzantine Δημοκρατα and the Guilds of the 11th Cent.//DOP. 1963. Vol. 17. P. 287-314; Литаврин Г. Г. Восстание в Константинополе в апреле 1042 г.//ВВ. 1972. Т. 33. С. 33-46; ODB. Vol. 2. Col. 1366; Λουγγς Τ. Κ. Χρονικν περ της αναιρσεως του αποβασιλως κρου Μιχαλ του Καλαφτου, του γεγοντος κασαρος, και των κατ αυτν συμβντων//Βυζαντιακ. Θεσ., 1998. Τ. 18. Σ. 73-104; Emperor Michael V Kalaphates//Prosopography of the Byzantine World [Электр. ресурс]; Vratimos A. Michael V Kalaphates - Romanos IV Diogenes: Textual Parallels in the «Chronographia» of Michael Psellos//ЗРВИ. 2011. Т. 48. С. 51-60. Л. В. Луховицкий Рубрики: Ключевые слова:

http://pravenc.ru/text/2563708.html

Но в действительности противоречия нет, поскольку в средние века эпитет «Одигитрия» не связывался жестко с определенной иконографией. Икона сильно повреждена с обеих сторон, живопись утрачена на значительных участках; недавно была произведена консервация памятника (Ibid. 2006. С. 319-348). Не сохранился и драгоценный убор Е. и., упоминаемый в сказании. Связь Е. и. с Битолой, отмеченная в тексте, подтверждается существованием иконы Божией Матери Пелагонитиссы 1422 г. работы изографа Макария (Художественная галерея, Скопье), иконография которой совпадает с хиландарским образом. По всей вероятности, Е. и. является списком, сделанным не позднее 1345 г. (до отождествления хиландарская икона датировалась 3-й четв. XIV в.- 1978. С. 110) с почитавшегося в Битоле по крайней мере с нач. XIV в. чудотворного образа, который получил по месту пребывания наименование Пелагонитиссы. Его оригинал не сохранился (о др. списках, преимущественно изображенных в стенописи, см. в ст. Пелагонитисса ), но, судя по наименованию Е. и. в надписи Аврамиотиссой, восходил к чудотворному образу из мон-ря Авраамитов в К-поле ( 2006. С. 330-332). Непосредственно к Е. и. восходят, вероятно, хиландарская икона сер. XIV в. и 2 надгробных фресковых изображения (оба до 1371) в аркосолиях хиландарского кафоликона: над погребениями кесаря Воихны и его внука по жен. линии, малолетнего Иоанна Углеши (Ibid. С. 327, 342-343; сл. 9-11). Лит.: Д., В., Д. Хиландар. Београд, 1978. С. 110; Турилов А. А. Сербы, греки и «фруг» в Повести о взятии Сереса Стефаном Душаном//Славяне и их соседи: Этно-психологический стереотип в Ср. века: Сб. тез. М., 1990. С. 50-51; он же. Рассказы о чудотворных иконах мон-ря Хиландар в рус. записи XVI в.//Чудотворная икона в Византии и Др. Руси. М., 1996. С. 510-529; Д. Света Гора под српском (1345-1371). Београд, 1992. С. 88. (ЗРВИ; 31); А. Света Гора и Хиландар у Османском царству (XV-XVII в.). Београд, 2000. С. 172, 174, 209, 210, 244-246, 264; idem (Fotic). Les pyrgos de Kabalareos alias pyrgos du roi Milutin//REB. 2002. Vol. 60. P. 209-213; Б. Хиландарска икона српског цара Стефана//ЗРВИ. 2006. 43. С. 319-348. А. А. Турилов Рубрики: Ключевые слова:

http://pravenc.ru/text/187896.html

  001     002    003    004    005    006    007    008    009    010