Przyjechalimy do Rzymu 15 Nowembra, trzeciego dnia ucaowalimy nogi Ojca witego, który nas wdzicznie jako ojciec ciskawy przyj, zastalimy tu wszystko jako doma, i lepiej, gdzie i do tych czasów na koszcie Jego witobliwoci yjewy, po dwóch tylko congregacyach i namowach z Kardynaem Sewerym wszyslkomy, z aski Boej, spokojnie skoczyli, a potym 23 Decembris w sobot oddalimy posuszestwo cum profcssione fidei Ojcowi wilemu, na sali Konstantini publice, gdzie wszyscy Ichmo Kardynali znajdowali si, z wielk uczciwoci, z caowaniem nóg: po przeczytaniu listów poselstwa naszego, które po Rusku czyta Xidz Ostafiey Woowicz, a po acinie to przetumaczone Camerier Ojca ... tene Camerier uczyni do nas rzecz od Ojca ., acz króciuchn, ale tak cudn i aon, e wszystkich niemal do paczu pobudzi; potem szlimy zarazem odda posuszestwo, tu u nóg Ojca ., które cum professione fidei oddalimy Jego witobliwoci, ja po Lacinie, a Xidz Piski po Rusku, któr potym po acinie czytano, i take obediency, tak imieniem naszym, jako Metropolity i wszystkich Wadyków i owiec, nam od Boga powierzonych staa si, po której Ojciec . kaza nam na majestat wstpi i tam usty swemi, facie ad faciem, sicut amicus ad arnicum, wite, a prawie ojcowskie, napominanie, jako ojciec miy z dziatkami króciuchno uczyni, które sowa Jego witobliwoci pene s Ducha . i godne pamici wszystkim wiernym, W. M. swemu miociwemu Panu, posyam. Nazajutrz w niedziel Jego witobliwo sam nieszpór w ubjorze Papiezkim odprawowa, przy którym i my w habitach naczych Biskupich zasiedlimy tu po Arcybiskupiech, midzy Biskupami, i zarazem starszy nad obrzdami z roskazania Jego witobliwoci przyszed po nas i odprowadzi do Ojca witego, gdzie bylimy assystentami midzy drugiemi Biskupami te u nóg Jego witobliwoci; ale nazajutrz w dzie Boego Narodzenia nie mog mie sacra, bo by na podagr zachorza. Co si tyczy spraw naszych, to, z aski Boej, Icpiej odprawione, anilimy si sami spodziewali; bo nie tylko przy wszystkich ceremoniach i sakramentach, ale i symbolum fidei zostawiono, nie przydaic onej partykuy Filioque, jedno abymy wierzyli i tak nauczali owieczek naszych, e Duch wity pochodzi tak od Syna, jako i od Ojca.

http://azbyka.ru/otechnik/Anatolij_Marty...

Pedeset legendi o Svetom Savi izbor, sa predgovorom Vladimira orovia Скачать epub pdf Vladimir orovi: Sveti Sava u narodnom predanju ...Kult Svetoga Save u staroj srpskoj dravi bio je vrlo veliki. Njegov otac, Stevan, poznatiji po kaluerskom imenu, Simeon Nemanja bio je osniva dinastije Nemanjia i kao takav predmet njenog posebnog pijateta. Sveti Sava je nastavljao njegova dela u sreivanju prilika u Srbiji; prvi srpski arhiepiskop i organizator narodne pravoslavne crkve; prvi predstavnik knjievnosti u Srbiji, osniva i pomaga nekoliko najvanijih manastira, kao Hilandara, ie, Studenice i moda Mileševa, koji su kroz ceo srednji vek glavni rasadnici srpske kulture; i Savin znaaj, prema tome, bio je višestruk I naglašavan od krugova, koji su vaili kao najverniji predstavnici našeg duhovnog ivota i najdosledniji u radu za nekoliko stolea. Ve prenos njegovog tela iz Trnova u Mileševo, 1237., bio je akt, koji je davao povoda posebnoj glorifikaciji, a malo posle toga Sava je, kao pravi dinastijski, crkveni, pa najzad kao narodni svetitelj, postao predmet posebnih prikaza i pohvala. Ve sredinom HŠ veka on dobija jedno s patosom i s mnogo retorske hagiografske veštine pisano itije, koje poetkom XIV veka nalazi jednog darovitog preraivaa i popularizatora. Teodosijevo itije Svetog Save ušlo je u sve naše oblasti, i prešlo je ak i u rusku knjievnost; od njega je danas doznato 19 srpskih i pet ruskih prepisa, i nekoliko prerada raznoga oblika. U kraljevskom krugu raške drave Simeon i Sava oglašavani su kao zaštitnici celog naroda i zemlje i pominjani su vrlo esto u mnogim dravnim aktima. Taj kult su posle primili i vladari iz sporedne nemanjike linije, kao bosansko-srpski kralj Tvrtko I, koji se baš u Mileševu, nad grobom Svetog Save,. dao krunisati za kralja; i posle Stepan Vuki, koji se proglasio «hercegom od Svetog Save». U Mileševu je, nesumnjivo radi znaaja Svetog Save, bilo jedno vreme i sedište hercegovakog mitropolita. U XVI veku kult Svetoga Save uvao je i dobar deo muslimana, moda još od svoje hrišanske starine.

http://azbyka.ru/otechnik/Savva_Serbskij...

Дева  Мария – единственное человеческое существо, удостоившееся послужить тайне нашего спасения. В этом Ее неповторимое величие. Она единственная восприяла высочайший дар благодатного обожения, пройдя путь постепенного неуклонного возвышения к Богу. В Пресвятой Деве олицетворилось человечество в истинной своей сущности, каким было замыслено Творцом. Мария явила красоту Божьего образа в человеке и показала, что «житие наше на небесех есть». Своей совершеннейшей преданностью Богу, примером всей Своей жизни Она учит человечество, как жить с Богом и в Боге на радость жизни. Ее жизнь для нас – свидетельство и удостоверение о спасительном пути в Царство Небесное. Шестьдесят  два года освящала Богородица землю  Своим житием на ней. Милостивая же власть Ее, и слава, и сила простираются на вечность. Только прииди к Ней, припади с молитвой, любовью и покаянием, и Она – Мать всех скорбящих, Нечаянная Радость и Заступница Усердная – вразумит, утешит и поможет идти по пути спасения к вечной радости, к Богу. Дорогие наши, будем же постоянно носить в сердцах своих благоговейную молитвенную память о присутствии в нашей жизни Матери Небесной,  совершенно покоясь в Ее материнской любви и заботе. Ежедневно, утром и вечером, обращаясь к Ней с молитвой благовестия: «Богородице Дево, радуйся, Благодатная Марие…» – и мы, как многие божии и святые люди, почувствуем Ее милость и Ее покров над собой. Почувствуем себя малыми детьми Ее. «Радуйся, обрадованная, во Успении Твоем нас не оставляющая». Аминь. Архимандрит Иоанн (Крестьянкин) Комментарии Всего комментариев: 3 2011/08/29, 09:19:29 Presveta,kon kogo da povikam ,koga mojata dusa e zalosna ,navlecena od necastiviot da se prognevi,da se rasprava i da se kara so najbliznite,ako ne kon Tebe Nebesna Secarica,koja si brza utesitelka i pomosnicka na nas gresnite.Mojata grhovna gusa e vozbudena od gresni misli,a jas zabludenata ne znam sto da pravam,zivotot si pominuva kako son,pagam od grev vo grev, a nikako da se osvestam deka seto toa e od necestiviot ,koj mi pravi sprepki i me tera da pagam,so sekoj grev se podolu i podolu po skalite -koi sto zivot znacat vo idniot vek .Kon kogo da povikam,Vladicice,kon kogo da pribegnam vo mojata maka ,ako ne kon Tebe,Nebeska Carice?Koj ke go primi placot i mojata vozdiska i skoroposlusno ke gi cue moite molitvi,ako ne Ti,Seblaga Poracitelke ,Radost na site nasi radosti!Cuj gi site ovie molitvi i pesnopeenja ,prinesuvani i za mene gresnata.Bidi mi Majka i Pokrovitelka,i Podatelka na Tvojata radost za site nas.Ustroj go mojot zivot,kako sto sakas i kako sto znaes.Se doveruvam na Tvojot pokrov i griza,ta sekoga da Ti peam radosno zaedno sos site:RADUVAJ SE BLAGODATAN,RADUVAJ SE ZARADUVANA,RADUVAJ SE PREBLAGOSLOVENA VO VEK I VEKOV.AMIN!!!(molitva kon Majkata Bozja i kon ikonata " Poracitelka na gresnite)

http://isihazm.ru/?id=384&sid=1&iid=786

6741         T. Mos. 3:14. 6742 E.g., Sipre Deut. 305.2.1; Pesiq. Rab Kah. 2(Tannaitic tradition); 12:25; 15:5. Cf. traditions on the four kingdoms ( Dan 2; 2 Bar. 39:7; 5/7?. Or. 8.6–11; Midr. Pss. 40, §4; cf. Lucas, «Origin»). 6743 Philo Rewards 137; Good Person 36. One enslaved might be said to have lost half onés worth (Homer Od. 17.322–323), and the impoverished free, as much as aristocrats, resented treatment as slaves (Dionysius of Halicarnassus R.A. 19.9.4; Livy 4.3.7; Dio Cassius 8.36.3; Chariton 1.11.3). Although high-status slaves existed (e.g., Herodian 1.12.3; see our comment on 1:27), a slavés position was otherwise socially low (e.g., Cicero Acad. 2.47.144; Num. Rab. 6:1). 6744 Homer Od. 17.320–321; Sir 33:24–30 ; b. Qidd. 49b. 6745 Lucian [Asin.] 5. 6746 Terence Self-Tormentor 668–678; Lady of Andros 495; Chariton 2.10.7; Apuleius Metam. 10.7,10; cf. MacMullen, Relations, 116. 6747 Plato Ale. 1.135C; Achilles Tatius 7.10.5; Chariton 6.5.5; Josephus Ant. 4.219; m. Sotah 1:6; b. Menah. 43b-44a, bar.; Syr. Men. 154–67. 6748 Homer Od. 24.252–253; Chariton 1.10.7; 2.1.5; T. Jos. 11:2–3. 6749 Homer Od. 4.63–64; Arrian Alex. 5.19.1; Apuleius Metam. 4.23. 6750 E.g., Aeschines Timarchus 42. For manual labor, see, e.g., Dionysius of Halicarnassus R.A. 9.25.2; further Finley, Economy, 40–41; Luwel, «Begrip.» Manual laborers themselves were probably more pleased with their status (Martin, Slavery, 44–46,123–24; Lenski, «Crystallization»). 6751 E.g., Demosthenes Against Leptines 132; Epictetus Diatr. 1.6.30; 1.9.20; 1.12.24; 1.13.3; 1.24.17; 1.29.16; 2.7.13; 2.13.18; 3.24.74; Diogenes Laertius 6.2.33; 6.2.43; probably Plutarch Virt. 2, Mor. 100E. Also Jeremias, Jerusalem, 351, citing a baratta in b. Qidd. 28a. To call one a «son of a slave» was to imply one s illegitimate birth (Josephus Ant. 13.292)–a charge one polemical document, probably from the early first century, levels against the Jerusalem priesthood (T. Mos. 5:5). 6752         M. B. Qam. 8:6; see further development of this idea in texts in Bonsirven, Judaism, 61. Some suggest that even Roman Jewish freedmen omitted mention of their manumission because Judaism acknowledged only God as master (cf. Fuks, «Freedmen»), but this probably assumes too monolithic a view of Roman Judaism.

http://azbyka.ru/otechnik/world/the-gosp...

111 Rom. I. 27 . Our text differs so much from the Peschito, as to warrant the assumption, that it was translated for the occasion. It stands thus: [Syriac]. This place occurs in the Orat. de laudd. Constant, cap. XIII. p. 535. A. That our author has not overstated this matter, is evident from many ancient writers of the greatest respectability. The following is from Cicero, De Nat. Deorum. I. 16. «Exposui fere, non philosophorum judicia, sed delirantium somnia. Nec enim multo absurdiora sunt ea, quae Poetarum vocibus fusa, ipsa suavitate nocuerunt; qui et ira inflammatos et libidine furentes induxerunt Deos, feceruntque, ut eorum bella, pugnas, proelia, vulnera, videremus ; odia praeterea, dissidia, discordias, ortus, interitus, querelas, lamentationes, effusas in omni intemperantia libidines, adulteria, vincula, cum humano genere concubitus, mortalesque ex immortali procreates.» Nor, according to Cicero himself, were the philosophers in any respect better. Compare the first few sections of the work, De Natura Deorum. To the same effect, Porphyry in the Prep. Evang. Lib. IV. cap. XXII. p. 172. D. And ib. Lib. XII. cap. XLIX. p. 618. Origen contra Cels. Lib. VII. p. 365. Plato in his Republics, Lib. X.---- Much of this noxious sort of matter is to be found in some of the Classic authors still extant, and which are too often put into the hands of our youth, e. g. The Comedies of Plautus, Terence, and Aristophanes; the Epigrams, &c. of Martial and Ausonius, &c.----See Theophilus ad Autolycum, Lib. III. p. 142. seq. 112 Syr. [Syriac] should perhaps, be the reading of the second word here. The meaning of our author probably is, that the excitement received at these exhibitions was not unlike that---- together with the other things here mentioned,----witnessed in corn parched by a sharp fire: i. e. by having an unnatural stimulus applied, evinced an unnatural action. The whole place however, is obscure. 113 So Tatian (Orat. contra Graecos, p. 176. C. seq.) [Greek] «Quid obsecro fit apud vos egregium, aut admiratione dignum? Obscoena verba naso resonante effutiunt, et motus indecentes moventur, et adulteriorum in scena magistros filias et filii vestri spectant,» &c. See the notes to sect. 13 above; some good remarks on this subject will be found, cited from Porphyry, in the Prep. Evang. Lib. iv. cap. XXII. p. 172. D. From Plato, ib. Lib. XII. 49. D. seq. In Theodoret, Gr. affect, curatio, Serm. III. Tom. IV. p. 511. D. seq. See also Theophilus ad Autolycum, Lib. in. p. 149. D. where an admirable lesson to Christians will be found on this point.

http://azbyka.ru/otechnik/Evsevij_Kesari...

Златоуст, Хр. Чт. 1832, XLVII – в рассуждении о том, что Иисус Христос есть Бог, приводит слова Варуха 3, 36–38, под именем Иеремии; также блаж. Августин – de civit. Dei lib. XVIII, cap. 33; св. Амвросий lib. I, de poenit. cap. 8; lib. III haexem., c. 14 et lib. 1 de fide, cap. 2; св. Василий Великий lib. IV contra Evnomium и др.). Книга же Есфири в списке св. Афанасия, изложенном в послании о праздниках, неизвестно почему, отнесена к книгам неканоническим, а в списке св. Григория Богослова опущена, тогда как во всех других списках считается канонической: голос всех, без сомнения, должен порешить здесь дело. Впрочем, и сам св. Афанасий, если только он, подлинно, есть автор приписываемого ему синопсиса, замечает здесь: «некоторые из древних утверждали, что Евреи к каноническим книгам причисляли также Есфирь и книгу Руфь, соединив с историей Судей, считали за одну книгу, а книгу Есфирь за другую – особую; таким образом, и в этом случае число канонических книг ограничивалось 22-мя». Краткое обозрение св. Писания, в Хр. Чт. 1841, IV, стр. 218–219. 542 Кирил. Иерус. Огл. поуч. IV, 36; св. Амфилохия см. в книге правил...; Леонт. Визант. lib. de sectis, act. II; св. Иоанна Дамаск, кн. IV Богословия, гл. 17. 544 Руфин, in exposit. Symboli; Августин, de doctrina Christ, lib. II, cap. 8; Иннокент. epist. ad Exuperium, episcopum Toletanum; Гелас. in concil. Rom. an. 464; Кассиодор. de instit. Divin. Script, lib. II, cap. 13. 546 Например, даже в конце IV века блаж. Иероним писал о послании к Евреям: sed apud Romanos usque hodie Pauli non habetur (Vid. in Catal. scriptorum illustr. под словом: Cains). 547 И именно – многих Евангелий, например, Евангелия о младенчестве Христовом, Евангелия Евреев, Евангелия Петра и проч.; многих деяний Апостольских, многих посланий и многих Апокалипсисов. См. Fabricii codex apocryphus Nov. Testam. 548 К этим книгам неканоническим относятся ещё некоторые места, находящиеся в книгах канонических, как то: 1) молитва Манассии в конце 2-й книги Паралипоменон, 2) Места, не означенные счётом стихов в кодексах Греческих и в переводе Славянском, в книге Есфирь, 3) Песнь трёх отроков в 3-й главе книги Пророка Даниила, история о Сусанны в 13-й, также о Виле и змие в 14-й главе той же книги.

http://azbyka.ru/otechnik/Makarij_Bulgak...

Второе Послание апостола Петра Подлинность Послания Второе Послание апостола Петра, несмотря на происхождение своё от него и назначение тем же лицам, которым было писано первое Послание ( 2Пет.3:1 ), очень долгое время подвергалось сомнению в первенствующей Церкви и оспаривается у апостола Петра и в новые времена. О сомнении древних свидетельствует Ориген (in Ioann., р. 88), Дидим александрийский (Comm. in. hanc. ep. ad. fm.), Евсевий (H. eccl. III, 3 и 25), Амфилохий (у Григория Богослова Carm. 125), Иероним (De viris ill. с. 1). В древнем Сирском переводе Нового Завета этого Послания не было, в каталоге Муратория оно не упоминается, и у Западных писателей до конца 4-го века на него нет ясных указаний. Но у тех же самых и у других писателей есть указания на существование этого Послания и ссылки на него, как на писание апостольское [и с несомненностью можно увериться, что оно уже со второго века признавалось подлинным в Церкви александрийской. Под именем Петрова – и несомненного – его цитируют Ориген (in Iosuam hom. 7) и Дидим – вероятно, в зрелом возрасте отказавшийся от своих юношеских сомнений (Enarr. in ep Iudae), а Климент александрийский , кажется, писал на него своё толкование (Кассиодора Instit. div. litt. praef. et c. 8 – Фотия Biblioth. cod. 109). Затем идёт целый ряд свидетельств: Кирилла иерусалимского (Catech. 4), Афанасия александрийского (Synops et Orat. 2 contra Arian.), Григория Богослова (carm. 34), Илария (de Trinit. lib. 1), Августина (lib. 2 de Doctr. chr), Амвросия (De incarn. c. 8), Иеронима (lib. I, contr. Jovin). У Евсевия (Н. eccl. II, 23) оно причисляется к Соборным. Соборы лаодикийский (правило 60-е) и 3-й карфагенский (правило 47-е) считают его каноническим. Ефрем Сирин (Serm. contra impudic.) и Иоанн Дамаскин (1:4, с.18 De fide Orth.) свидетельствуют о веровании Церкви Сирийской; а очень ранние, хотя и не совсем ясные, ссылки на это Послание в Посланиях Климента римского (1 Сог. 7 и 11), в Пастыре Ермы (Vis. 3:7; 4:3), у Иринея (Adv. haer. 5:23.2), говорят о таком же веровании и признании этого Послания на Западе].

http://azbyka.ru/otechnik/Aleksandr_Ivan...

951 Vita s. Eutychii, писанная современником Евстафием, cap. 2, A. SS. Aprilis t. 1, a diem 6-am p. 550–551. Здесь разумеется первое правление Евтихия. 952 Des Joannes von Ephesus die Kirchengeschichte aus dem Syrischen ubersetzt von Schonfelder. Miinchen 1862. Buch 3, cap. 39, S. 136. 953 Ibid. S. 135. Ефремий называет его синкелом (Ephramii de patriarchis Cpl. ed. Bonn. p. 393, vers. 9805), но только он один. В каталоге Никифора Каллиста (Bandurii Imperium Orientale t. 1, p. 194) Иоанн также называется сакелларием. Свидетельство Иоанна Ефесского во всяком случае заслуживает большей веры, как идущее от современника. 955 Joannis Ephesus Kirchegesch. ibid. S. 135, cnf. s. Gregorii Magni lib. 1, ep. 4 ad Joannem. Mansi. t. IX, p. 1031; lib. 4, ep. 38, ibid. p. 1218 и мн. др. 958 Theophilacti Simoc. Historiarum lib. 6, ed. Bonn. p. 279–280; cnf. Nicephori Callisli Ilist. eccl. lib. 18, cap. 34. Migne ser. gr. t. 147, col. 396. 959 Повествование в минеях о Постнике, по-видимому, извлечено из его жития, писанного Фотином, но только в сокращенной форме: факт, о котором говорит отрывок изъ жития Иоанна, читанный на 7-м все­ленском собор (см. выше), засвидетельствован и в минеях. Кроме того, делая ссылки на минеи, мы постоянно принимаем в расчет есте­ственность, а также связь сообщаемых в них известий с показаниями более достоверными. 960 Joannis Ephesus ibid. S. 135; cnf. Gregorii M. Pars 2, lib. 2. ep. 52. Mansi t. 9, p. 1143; lib. 4 ep. 32 ibid. p. 1206. 961 Theophil. Simoc. lib. (i, p. 280. Nicophori Callisti 1. c. col. 396. Grcgorii M. lib. 4, ep. 32. Mansi t. 9, p. 1206. 963 Гиббон. История разрушения и упадка Римск. империи. Перев. Неведомского т. 5, стр. 125. Финлей. Греция под римск. владыч. стр. 273 и 277. Исидор Севильский рассказываетъ, что Маврикий изгонял нищих из столицы, боясь, что патриарх будет расходовать на них слишком много. Migne ser. gr. t. 88, col. 1888. Notitia ex ftlorino. 964 Theophil. Simoc. ibid. p. 280. Nicephori Callisti ibid. col. 396. Рассказ этот, может быть, и прикрашен, но, во всяком случае, он пре­красно характеризует царя и патриарха.

http://azbyka.ru/otechnik/Ivan_Andreev/k...

«α»), из Bas. Lib. LX, tit. LVIII, с. 4 (tom. V, p. 901); о дозволении попечителю сочетать браком свою дочь с состоящим под его попечительством и о воспрещении ему женить своего сына на – состоящей под его опекою (гл. 8 бук. «β»), – взятый из Bas. Lib. XXVIII. tit. IV, с. 42 (См. Edit. Heimbach. tom. III, p. 188); о лишении гражданской чести жены, вступившей во второй брак до окончания траурного срока (там же), – из Lib. Bas. XXVIII. tit. XIV, с. 1 (tom. III, p. 321); о сохранении силы завещания по истечении десятилетия (гл. 4 бук. «δ»), – из Lib. Bas. XXXV. tit. II. с. 22 (tom. III, p. 548) и мн. др. Кроме законов, дословно заимствованных из тех или других юридических сборников, – в Синтагме встречаются многие такие гражданские постановления, которые по тексту своему почти буквально согласны с соответствующими постановлениями их первоисточников; если и встречаются в них некоторые отступления от подлинного их текста, то они очень незначительны, чтобы по ним считать такие законы только извлечениями из подлинников их, и состоят в замене одних слов, форм речи, иногда даже только частиц, – другими – соответствующими; такие законы встречаются в Синтагме очень часто. Чтобы видеть, насколько незначительны у Властаря отступления в изложении этих законов от подлинного их текста, – укажем в некоторых законах по изложению их в Синтагме Властаря – отличия от подлинного их текста; так разница закона: «при беззаконном браке, заключенном по неведению, дает прощение и церковь и исправление греха и т.д.» по изложению его у Властаря в гл. 9 бук. «γ» – от подлинного его текста в Lib. Bas. LX. tit. XXXVII, с. 39. § 7 (см. Edit. Heib. tom. V, p. 730) – состоит в том, что выражение подлинника: «δδωσι συγγνμην φσις κα λικα» – Властарь заменяет выражением: «δδωσι συγγνμην κκλησα»; вместо выражения подлинника: «επανρθωσις το μαρτηθντος» – у Властаря: «πανρθωσις το μαρτματος»; разница закона, содержащего в себе определение понятия брака, по изложению его у Властаря, в гл. 2 бук. «γ», от подлинного его текста, в Lib. Bas. XXVIII, tit. IV, с. 1 (tom. III, р. 166), – состоит лишь в том, что выражение подлинника: «το βου παντς» Властарь заменяет выражением: «πσης ζως». В тексте других законов разность еще незначительнее; – так, разница закона о том, кого должно считать убийцею новорожденного младенца, – по изложению у Властаря в гл. 29 бук. – от подлинника, – Lib. Bas. XXXI, tit. VI, с. 4, состоит в том, что «οκ χει» (т.е. сострадания) подлинника – Властарь передает только в другой форме того же глагола – «οκ σχεν». – С такими же незначительными вариантами в сравнении с подлинным текстом встречаем законы почти в каждом отделе «νμων» Синтагмы 164 .

http://azbyka.ru/otechnik/Matfej_Vlastar...

гл. 9), и будут пить вино из них и упояться, и услышат слова Господа Спасителя: «пийте, братия» Мои, «и упийтеся» (Песн. Песн. 5:1). Будут же пить то новое вино, которое Он, обещал пить в царстве Отца вместе с апостолами Своими (Марк. гл. 14). Это тот виноградник из Сорека, вино из которого мы ежедневно пьем в таинствах. Не довольствуясь изобилием всего этого, они, ради услаждения, разведут сады и будут орошать их, чтобы в них не было недостатка ни в каких видах добродетелей и чтобы вкушать плоды их; потому что кто насадил и оросил, тот сам будет и есть. Когда горы и холмы сделают все это, — будут источать сладкий сок, построят города и поселятся в них, насадят виноградники и будут пить вино из них, разведут сады и станут есть плоды из них, тогда Господь насадит их самих на земле их, о которой говорится: «верую видети благая Господня на земли живых» (Псал. 26:13), и в Евангелии: «блажени кротцыи, яко тии наследят землю» (Матф. 5:5). Когда же Он насадит их и глубоко укоренит, то не будет более исторгать их из земли, которую дал им. Отсюда мы видим, что хотя церковь до конца мира будет колеблема чрез гонения, но не может быть разрушена; она подвергается испытаниям, но не преодолевается. И это будет потому, что совершить это обещал Господь Бог всемогущий или Господь Бог ея, то есть церкви, а Его обетование есть закон природы.    То есть в 406 г.     «Vergil». Eclog. III, 284.     «Horat.» II, Carm. XIV, 1—2.    Собственно «рогатый (согпита)».    Собственно: «не закатятся» подобно светилам, заходящим и скрывающимся на западе.    Или: «стригущий, бреющий» и «стрижка, бритье (tonsor, tonsura)».    То есть: не смех, а имя Исаака вместо имени Иакова.    Stillare — собственно капать, лить каплями.    Бог в пророческих Писаниях изображается возвещающим Свое слово «рукою manu, per manus)» пророков или чрез пророков.    Cete или cetus означает собственно всякое морское китообраз.    То есть: земля означает здесь то, что находится на ней.     «Fasciculus» (собственно «небольшая связка») — небольшое общество людей, находящихся в взаимной связи между собою.     «Venmilabrum» — веяло, лопата для веяния хлеба.    Апостол Павел (Деян. 9:15). Информация о первоисточнике При использовании материалов библиотеки ссылка на источник обязательна. При публикации материалов в сети интернет обязательна гиперссылка: " Православная энциклопедия «Азбука веры». " (http://azbyka.ru/). Преобразование в форматы epub, mobi, fb2 " Православие и мир. Электронная библиотека " (lib.pravmir.ru). Поделиться ссылкой на выделенное

http://lib.pravmir.ru/library/readbook/3...

   001    002    003   004     005    006    007    008    009    010